Čim je čula muški glas u verandi, stara Ahmetovca krenu ustajati na noge gotovo bauljajući jer, noge je već odavno slabo služe. Prohoda po kući i sama se posluži, ali kasne osamdesete već su joj se dobro natovarile na leđa.-„Neka, sjedi, majka!“, govore joj unuke. –„To je naš Ibro!“ –„Ko je da je, muško je, ustajte i vi!“, odgovara Ahmetovca. –„Majka...“, s negodovanjem će njena najmlađa unuka Sabina. – „Muško je starije da je ko mlin kahveni i tvoje je da ustaneš kad ulazi!“ ljutito joj uzvraća Ahmetovca.
Znaju da je uzalud raspravljati se, a ni Ibro na kraju ne uđe u kuću pa se i majka vrati na sećiju. –„Pa dobro majka, jesi li ti čitav život tako didu ustajala na noge kad god on na vrata, pita je Sabina.
-„Dašta sam!“
-„I nije ti bilo mrsko“
-„Šta će mi biti mrsko kad sam ga...U mene je Ahmet bio zorli dobar čojek. Šta mi fali što sam ustajala“
Jutro u čaršiji je mirisalo na vruć kruh koji su dovezli u Robnu iz Pekare u Pećigradu. Kamion Karlovačke mljekare i Agrokomercov „tamić" jedva su se mimiošli, a nekolicina žena i odraslije djece već su čekali da kupe kruh i mlijeko. Prva među njima bila je Sefija Smailovca. Svog je Smaila ispratila rano jutros na posao u Zanatsko, a ona podranila u kupovinu. Poslije kruha, mlijeka i drugih sitnica, svrati i u mesnicu.
-„Kilu faširanog!"
-„Da to neće burek Smaji za ručak?", upita je veselo Ragib mesar.
-„Neće neg' sarma. Voli u mene Smail sarmu pa rek'o, danas ću saviti jedan lonac i pristaviti nama ujutro. Dok on dođe s posla biće tamam."
-„Fino, Bogami, tako i treba čoj'ka paziti", isprati je smijući se Ragib.
Prije nego što je pošla da pređe ulicu s balkona je zovnu njena druga Rasema.
-„Sefija! Kud si polet'la, hajmo kahvu popiti."
Sefija je kratko razmišljala. Još je rano. Ima vremena i kahvu popiti, a Rasemu baš nije vidjela ima i nekoliko dana. Odmah s vrata joj ispriča: -„Ma ja izletila po kruh i ostalo i da kupim faširanog. Hoću Smailu sarmu za ručak. Imam baš fini' listova kupusa, Erzumana mi prenila juče."
Ramo Džebin nije bio loš čovjek. Ustvari bio je dobričina, ali po riječima starijih „lin ko drvo drveno". Mog'o je po vazdan ležati pod kruškom, da se je njega pitalo. Kad se kosilo, njega je bolio stomak. Kad se ore, on šepa na nogu. Ako je žetva, od glave ne može očiju otvoriti. Treba li kome pomoći na salivanju ploče, Ramo mora hitno u Cazin. Svaka fizička aktivnost bila mu je mrska pa i odlazak u džamiju. Ljetne teravije za Ramu su bile teška muka pa je i to pokušavao izbjeći, ali njegov babo rahmetli Džebo sve mu je mog'o halaliti osim toga. Zbog toga je smislio posebnu metodu. Govorio je da ide na teraviju u Platnicu. Zarad neke cure. Ali negdje u po' ramazana, Džebo iz razgovora s ljudima sazna da Ramo nije bio u Platnici ni jednu noć.
„E, ne'š majčin sine! Tude te ne mogu zamjeniti ni dževapiti pred Bogom za tebe. Marš abdest uzimati i predamnom! Ramazan upolio, a ti ni jedne teravije, pašče jedno! Znaš li ti kol'ka je kazna od Boga za to? Ni jedne sad, neg' nama se spremaj i u džamiju! Božija kuća i tebe čeka ko i svakog od nas!"
Kad je Šefika Muratova krenula u Zagreb, gdje je završavala srednju daktilografsku školu, sjeti se na pola avlije da joj nena Hasnija nije rekla koje će boje vunicu za vestu koju bi trebala isplesti njena najstarija kći Haseda. Vrati se i kucnu na prozor.
„Nene, znam da si rekla da ćeš dvadesetidvi štrene one fine vunice da donesem, al' nisi mi rekla koju ćeš boju za vestu?".
Stara Hasnija Mehinca, lagahno odmaknu zavjesu, nasloni se na dasku prozora i otpuhnu, a Šefika, da skrati vrijeme dok čeka odgovor, dodade: „Vraćam se u petak pa tetka može odmah početi plesti i da do Bajrama imaš novu vestu...".
Stara majka je još malo razmišljala, kao da je uopšte ne sluša, a onda reče: „Pa eto... Ne znam haman ni sama... Nemoj mi bijele. To ne bi vala nikako. To je osjetljivo, ne mereš naprati. Ja kad sam imala prije onu bijelu vestu što je Mehmed donio iz Austrije, pa to obuci jednom i nama nakiseli. Sve oko rukava osta' pesinluk ne znaš ni otkud dođe, Bog mu sudio..."
„Dobro, nene, ne'š bijele, znam. Koju ćeš drugu boju?"
„Ne bi' ni crne, nama da znaš!", kategorično će Mehinca. „Nisam ja...znaš viš' šta! Crne mi ne nosi! Gluho bilo..."
„Dobro nene, pa ne bi nikad ni don'la crnu, a evo znam da nećeš ni bijele. De reci koju ćeš?"
Hasnija Mehinca razmišlja. Predahnu još malo. Zamišlja sebe u raznim kombinacijama.
